Vlade Jovanović za Max-Sport: Dugo me je držala tuga zbog Partizana

Razgovarali: Petar Đukanović i Matija Tepavčević

Vladimir Jovanović je u Partizanu proveo petnaest godina, od rada sa mlađim kategorijama do klupe prvog tima, na kojoj je za dve sezone osvojio pet trofeja. Odlazak iz kluba, priznaje, teško je podneo, a tuga je trajala mnogo duže nego što je očekivao.

U novom izdanju serijala „Intervju na Max“, trener Spartaka ugostio je novinare Max-Sporta u Subotici i govorio o putu koji je počeo u Čačku, radu sa Duškom Vujoševićem i odlukama koje su ga oblikovale. Prisetio se i kako je dva puta prodavao automobile koje mu je otac kupio da bi vraćao dugove, objasnio zašto žali zbog Bogdana Bogdanovića i šta mu danas omogućava da uživa u poslu.

Za najlepše uspomene vezuje prve samostalne uspehe i ljude sa kojima ih je delio. Kada govori o ceni tog puta, pominje propuštene rođendane dece, fizičke posledice rada i trenutke u kojima je morao da bira između nastavka utakmice i osećaja ličnog dostojanstva.

Čačak i lekcija iz igračke karijere

Na prvi trening u Borac odveo ga je otac. Jovanović ne pokušava da taj odlazak predstavi kao ostvarenje dečačkog sna. U gradu u kojem je košarka imala posebno mesto, bio je viši od vršnjaka i put prema hali delovao je prirodno.

Nisam otišao zato što sam tada previše voleo sport ili košarku. Jednostavno, ako u Čačku porasteš i viši si od svoje generacije, jednosmerna ulica vodi ka hali Borca ili Železničaru. Imao sam sreću da gledam Borac u staroj Jugoslaviji, pred prepunom halom. Ljudi su bukvalno visili sa rešetki. Košarka je bila religija.

Prošao je mlađe kategorije Borca, stigao i do prvog tima, igrao za Železničar, a sa 23 godine procenio da njegov igrački kvalitet ne prati ambicije. Danas taj period smatra važnim zbog grešaka koje kasnije nije želeo da ponovi.

Nisam bio dovoljno posvećen onome što sam voleo. Previše sam se prepustio talentu ili visini i to sam sebi jako zamerio. Bio sam ambiciozan, a nisam to podržao radom potrebnim da od košarke živim i budem profesionalac. Dobro sam procenio da moj kvalitet ne zadovoljava moje ambicije. Kao trener sam se trudio da ne ponavljam iste greške i da od početka budem ekstremno vredan.

Nijedan trening nije vodio iz glave

Trenerske početke vezuje za Borac iz Zemuna, dok je ozbiljnost posla počeo da shvata slušajući predavanja profesora Aleksandra Nikolića na kampovima. Sa tih početaka ostale su i beležnice koje i danas čuva.

Nijedan trening u životu nisam odradio iz glave. Svaki sam napisao. Imam kod kuće u Beogradu i u Čačku veliki broj beležnica. Majka je skoro raspremala podrum, pa se bunila što ih i dalje čuvam. Kada pogledam neke prve treninge, ne mogu da verujem šta sam radio, bilo je to daleko od ozbiljnog nivoa. Ali priprema, radne navike i odnos prema obavezama od početka su bili profesionalni.

U Partizan je došao 1997. godine i radio uz Acu Janjića, čiji uticaj ne vezuje samo za košarkaško znanje.

Gledao sam kako se odnosi prema deci i obavezama, kako ih uči da se ponašaju. Za trenere koji nisu bili vrhunski igrači jako je važno da ne preskaču stepenike. Ja sam morao da učim košarku.

Milosavljević je šutirao i kada svi sednu

Iz rada sa mladim igračima izdvaja samoinicijativu. Smatra da današnji košarkaši imaju više pomoći, ali da lična želja da napreduju mora da ostane presudna.

Ranije su igrači više morali sami da brinu o sebi. Ako ima neku slabost, neće da bude miran i čeka da mu to neko treći odradi. Danas je sve isplanirano i trener je više uključen. Voleo bih da igrači imaju jaču inicijativu. Bez obzira na moju želju da neko bude dobar igrač, njegova želja mora da bude jača.

Kao primer navodi Dragana Milosavljevića, a priliku koju je u njegovom timu dobio Vladimir Lučić opisuje kao mala vrata koja je igrač sam morao da otvori do kraja.

Na treningu daš pauzu, svi sednu, a Dragan i dalje drži loptu i šutira. Za tih minut ili dva šutne još dvadeset lopti. Nije slučajno napravio karijeru. Takav pristup je imao od početka. Lučić i on su tu malu priliku odmah ugrabili i iskoristili.

Kod Duška Vujoševića sve je moralo da se zasluži

Prelazak u prvi tim doneo je susret sa zahtevima Duška Vujoševića. Jovanović taj period smatra nagradom iako otvoreno govori da je rad neretko bio na granici izdržljivosti.

Nije me toliko izabrao on, koliko su me izabrale okolnosti. Vodio sam jako dobro godište, došao je drugi trener i procenjeno je da pređem u prvi tim. Dule je bio jako zahtevan. Sve što igrači pričaju je istina, ali mogu da kažem i kako je bilo stručnom štabu. Stalno te testira i stavlja u crveno. Bio je to ogroman izazov, i mentalno i fizički.

Odnos koji je kasnije prerastao u prijateljstvo u početku je izgledao sasvim drugačije. Poverenje se sticalo dugo, a pravo da se iznese mišljenje nije podrazumevalo samo mesto u stručnom štabu.

Ušao sam kao autsajder i praktično nisam imao pravo glasa. Možda prve godine, čak možda i druge, ne znam da li smo progovorili dve reči. Nisam bio prvi asistent, bio je Aleksandar Keser. Kod Duleta unapred ne možeš da dobiješ ništa. Kako se ponašao prema igračima, tako se ponašao i prema ljudima sa kojima je radio. Sve što hoćeš moraš da zaslužiš.

Kasnije smo postali stvarno dobri prijatelji. Išao sam kod njega, zvao ga za savete, razgovarali smo. Ali do tog odnosa moralo je da se dođe. Moraš mnogo da radiš, da ne pobegneš i ne ustukneš pred onim što ti je dato da uradiš.

Hiljadu Tripkovićevih pogodaka i cena velikog rada

Obim posla ilustruje primerom Uroša Tripkovića. Dok bi se danas i nekoliko stotina ubačenih šuteva smatralo ozbiljnim dodatnim radom, u tadašnjem Partizanu granice su bile postavljene znatno više.

Čujem da neko kaže da je ubacio dvesta šuteva. U tom Partizanu to je bilo smešno. Uroš je ubacivao hiljadu. A neko je morao da mu vrati te lopte. Nije mu ih vraćao drugi igrač, nego mi treneri. Posle toga ideš kući, radiš na kompjuteru, gledaš utakmice, pa se vraćaš. Kada odeš na Kup i imaš četvrtfinale, polufinale i finale u tri dana, praktično ne spavaš.

Na pitanje da li je toliki obim rada uvek bio potreban i kakve je posledice ostavljao, ne želi da odgovara u ime igrača.

U svemu treba naći meru, ali ne bih voleo da govorim u njihovo ime. Treba razgovarati sa njima. Ja i sada osećam fizičke posledice rada tamo, imam hronične probleme sa vratom. Verovatno sam prošao bolje od nekih drugih. Svi smo tada verovali u ispravnost onoga što se radilo. Da li bi se isto desilo sa manje rada? Ne znam. Za to nema svedoka.

Za Vujoševićev odnos prema talentu ima posebno objašnjenje.

Kada prepozna talenat, prvo ti oduzme pravo da odlučuješ da li ćeš biti igrač. Ti si talentovan, ali više ne odlučuješ da li ćeš da odustaneš. Drži te u crvenom dve, tri, četiri godine. Napravljen je takav pritisak da ćeš ili odustati ili se pretvoriti u nešto dobro.

Dule je bio i trener i psiholog

Jovanović smatra da je Vujoševićev autoritet proisticao i iz širine posla kojim se bavio. Današnji stručni štabovi imaju više specijalista, a nekada je mnogo različitih obaveza bilo vezano za istog čoveka.

Trener za individualni rad će da namesti šut, to je radio Dule. Psiholog će da priča sa igračem i ohrabri ga, to je radio Dule. Uveče treba da se objasni pik-en-rol, i to je radio Dule. Legnu ti pare koje si zaradio, ideš da kupiš stan, Dule ti pomaže. Kako sada jedan igrač da ima isto poverenje u trenera kao što su ti momci imali u njega, kada je treneru toliko toga oduzeto?

Pritisak se, kaže, nije uključivao tek pred odlučujuće utakmice. Pratio je ekipu od početka priprema, pa završnica sezone nije donosila naglu promenu zahteva.

Kod nas je pritisak trajao cele godine. Nije bilo da počne plej-of, pa sada sve svališ na igrače. On te kida od šestog avgusta i ti se u jednom trenutku adaptiraš. Moraš protiv Zvezde, ali moraš i protiv Krke. Kada stvarno dođe trenutak u kojem moraš, već si navikao da tako radiš.

Let za Sarajevo koji se završio povratkom

Kao primer Vujoševićevog uticaja prepričava i put na utakmicu protiv Bosne. Zbog lošeg vremena u Sarajevu let je bio neizvestan, a odlaganje susreta teško bi se uklopilo u zgusnut raspored Partizana.

Bili smo na aerodromu i pilot neće da poleti jer je loše vreme u Sarajevu. Mi igramo sva takmičenja i nemamo gde da smestimo odloženu utakmicu. Dule je tada bio toliko moćan, koga je zvao, zvao je, ali avion je poleteo. Nije bio naš avion, niti čarter, nego redovan let. Došli smo do Sarajeva, vrteli se ukrug i vratili se.

U njegovom sećanju na put ostala je i šala saigrača koji su pokušali Boa Mekejleba da ubede da su sleteli u Sarajevo, objašnjavajući mu da su aerodromi u nekadašnjoj Jugoslaviji isti.

Mekejleb je stigao u cajtnotu i promenio Partizan

Put do Fajnal fora Evrolige 2010. godine, prema njegovim rečima, gradio se godinama. Nije se ulazilo u sezonu sa unapred postavljenim ciljem da se stigne među četiri najbolja tima Evrope.

To bi bila utopija. Onda bi svaki drugi rezultat bio promašaj. Taj proces je trajao godinama, stalno se podizao kvalitet tima i igrača. Prva ideja bio je razvoj mladih. Njihovo sazrevanje mora da se plati, nekada i sezonom koja rezultatski nije najbolja. Ali oni su imali svoj deo koji niko nije mogao da im uzme.

U sezoni koja je završena u Parizu došao je i Bo Mekejleb. Jovanović priznaje da stručni štab nije odmah bio siguran da je pronašao igrača koji će toliko promeniti ekipu.

Uzeli smo ga kasno, iz Mersina. Toliko kasno da smo već igrali Evroligu, a on je i dalje imao problema sa pozivima akcija. Rašić igra protiv njega na treningu i govori mu koju akciju treba da zove i šta da radi. Nismo ni mi odmah bili sigurni da je to džekpot. Situacija je bila teška, bio je cajtnot, moraš da uzmeš nekoga. Bilo je tu malo i blefa.

Mekejleb i Lorens Roberts uklopili su se u grupu u kojoj su važnu ulogu imali domaći igrači. Za Robertsa izdvaja kulturu i profesionalni odnos prema telu i obavezama, dok je američki plejmejker doneo posebnu brzinu.

Mekejleb je možda bio najbrži igrač u Evropi sa loptom. U nekim trenucima kreativnost mu nije ni bila potrebna, bio je brži od celog protivničkog tima. Bez njega jedan deo naših igrača ne bi imao sezonu kakvu je imao. Brzo smo kliknuli i napravili hemiju. Bila je to grupa koja je funkcionisala zajedno.

„Zamislite kakva je to moć da podigneš avion“: Vlade Jovanović otkrio neverovatnu anegdotu o Duletu Vujoševiću

Pionir kao bunar i Vujoševićeva podignuta pesnica

Među slikama te sezone ostala je i Vujoševićeva podignuta pesnica tokom dramatične završnice protiv Barselone. Jovanović u tom potezu vidi brzinu kojom je njegov nekadašnji šef procenjivao situacije.

To pokazuje kakav je pokeraški mozak imao i kojom brzinom je obradio informacije. Publika je tada bila neverovatno tačna košarkaška publika. Nije se navijalo tek tako, nego se nepogrešivo pratilo ono što se dešava na terenu. U trenucima kada se lomila utakmica pravila je pritisak kao trener.

Kada uđeš u taj tunel, najbliži opis je kao da si u bunaru. Gore vidiš svetlo, a sve okolo je mrak koji pravi neverovatan pritisak. Dule je tačno znao kakvu će reakciju njegova podignuta ruka izazvati.ž

Bivši igrač Partizana blista: Da li je prerano otišao iz Humske?

Kecmanov šut i Pariz koji se još vraća

Posebno pamti Vujoševićevu reakciju posle trojke Dušana Kecmana za titulu u Zagrebu. Trener koji je emocije obično zadržavao za sebe tada je slavio poput igrača.

On je jako teško trpeo poraze i sve je činio da pobedi, bez obzira na protivnika. Nije sebi davao mnogo prostora da pokazuje emocije, pogotovo pred timom. Ali ta utakmica je praktično bila izgubljena. Ono što se dogodilo bilo je neverovatno. Nikada ga ni pre ni posle nisam video tako.

Nedugo zatim stigao je Fajnal for u Parizu i poraz od Olimpijakosa posle produžetka. Završnica polufinala i koš Džoša Čildresa ostali su među trenucima kojima se vraća.

Motaju se te poslednje akcije, nema tu velike filozofije. Dule je i tada pokazao hrabrost i spremnost da rizikuje, da posle prekida stane u zonu sa Vranešom. Da je ta lopta liznula obruč, dobili bismo. Ali dogodilo se to što se dogodilo. Posle one Kecmanove trojke pričalo se da smo potrošili svoju dozu sreće za tu sezonu.

Pet trofeja i žal zbog Bogdana Bogdanovića

Kada je Vujošević otišao u CSKA, Jovanović je prihvatio ponudu Saše Danilovića da preuzme prvi tim. Za dve sezone osvojio je pet trofeja, a prvu završio sa tri pehara. Danas priznaje da tada nije umeo dovoljno da ceni ono što je ostvario.

Bio sam svestan svojih mogućnosti i stanja u kojem je Partizan. Znao sam koliko će biti teško, ali su i moje pretpostavke bile manje od pritiska koji sam doživeo u naredne dve godine. Takve stvari moraš hrabro da prihvatiš i pokušaš da izvučeš maksimum. Danas sam prezadovoljan tim periodom. Tada sam se poredio sa Duletom i njegovim periodom, što je bilo potpuno pogrešno.

Podseća da su kod njega prve ozbiljne evroligaške sezone odigrali Vladimir Lučić i Dragan Milosavljević, kao i da je doveo Davisa Bertansa. Za jednu propuštenu priliku, međutim, i dalje preuzima odgovornost.

Vilson o Partizanu: „Igrao sam u mnogim zemljama, ali ovo nigde nisam doživeo, osetio sam kako se cela dvorana trese“

Bogdan Bogdanović nije igrao i žao mi je, stvarno mi je žao. Nisam uspeo da se izborim sa svim pritiskom rezultata. Morali smo da skupljamo poene da bismo ostali u Evroligi, niko nam nije ostavio u amanet da ćemo je igrati. On je na kraju bio žrtva toga. Verovao sam u njega i zato sam ga doveo u Partizan. Radio sam koliko sam mogao i mnogo mi je drago što je napravio sve ovo, ali mi je žao što mu nisam dao veću šansu.

Iz tog perioda pamti i Vujoševićevu pomoć koja se ogledala u odsustvu sa treninga. Čuli su se redovno, ali njegov prethodnik nije želeo da sopstvenim prisustvom oslabi autoritet novog šefa stručnog štaba.

Partizan je bio njegova kuća i mogao je da dođe kada hoće, ali nije dolazio na moje treninge. Shvatao je koliko je veliki i šta njegovo pojavljivanje znači. Neko bi pomislio da neće da dođe da mi pomogne. Naprotiv, pomogao mi je da se borim i očvrsnem. Partizan me je stavio na košarkašku mapu i udario pečat na mene kao trenera.

Železnik i granica ljudskog dostojanstva

Finale protiv Crvene zvezde u Železniku pamti po iskustvu koje ne bi poželeo mlađim kolegama. Govoreći o pljuvanju i uvredama, objašnjava da je u tom trenutku razmišljao i o tome da li nastavak znači pobedu nad pritiskom ili ponižavanje sebe.

Postoje situacije koje nisu zdrave ni fizički ni mentalno. Možeš sebi da kažeš da si uspeo da ih preživiš, a istovremeno da degradiraš sebe kao ličnost. Pljuvanje je kukavički. Nije fer prema mom dostojanstvu. Nikome ne bih poželeo takav način kaljenja, kao da je to neophodno da bi postao trener. Nije.

U odluci da nastavi pomogao mu je i Milan Mačvan, tada mnogo mlađi od njega, koji je brutalne uvrede dočekao sa mirnoćom.

Pokušavam očinski nešto da mu kažem, da ga utešim, a on mi u prolazu kaže da se opustim i da je sve u redu. Pokazao je da kontroliše situaciju. Ti ljudi, mnogo mlađi od mene, pokazali su kakvu čvrstinu imaju. Kada je sve počelo da se dešava, rekao sam sebi da idem do kraja. Znao sam da se Dule vraća i želeo sam da te dve godine završim trofejem. Mnogo sam se dao za taj klub i hteo sam da se tako završi. Ponosan sam na to.

Odlazak iz Partizana i automobili prodati zbog dugova

Na pitanje šta ga je najviše zabolelo u karijeri, Jovanović se vraća odlasku iz kluba 2012. godine. Razumeo je Vujoševićev povratak, ali mu to nije olakšalo rastanak sa sredinom u kojoj je proveo veliki deo života.

Otišao sam sa trofejem, Dule se vratio i za mene nije bilo upitno da treba da dođe. To je njegov Partizan. Ali proveo sam tamo petnaest godina i jako mi je teško palo. Mislio sam da sam mnogo otporniji. Čovek misli da mu nije teško ako ne plače, a to nije istina. Dugo me je držala ta tuga. Nije to bio samo posao ni samo te dve godine na klupi. Taj klub sam jako voleo.

Zvezda i Partizan među najboljima u Evroligi, ali i na samom dnu: Brojke otkrivaju neverovatan paradoks

O toj privrženosti govori i kroz finansijsku stranu tadašnjeg rada, bez pokušaja da je predstavi kao iskustvo koje je bilo samo njegovo.

Primali smo mali novac i vrlo retko. Za vreme mog boravka u Partizanu otac mi je dva puta kupovao kola i dva puta sam ih prodao da bih vratio dugove. Ali nije se postavljalo pitanje da li ćemo dati poslednji atom snage za taj klub. Nije to bila samo moja situacija. Mislim da su svi ljudi koji su bili tamo funkcionisali na isti način.

Oporavak je potrajao. Tek je kroz nove poslove, posebno rad u Lokomotivi Kubanj, počeo da se vraća sebi.

Mislio sam da će trajati kratko i da sam otporniji, ali nisam bio. Padao sam kao lipov list. Shvatio sam da moram nešto da uradim, da se prodrmam i ponovo izgradim sebe. To sam uradio u Lokomotivi i počeo da se oporavljam.

Prvo zlato i rođendani koje je propustio

Kao jedan od najsrećnijih trenutaka izdvaja zlato sa mladom reprezentacijom 2009. godine. Bio je to uspeh koji je doživeo kao svoj prvi lični trenerski trofej, posle pehara osvojenih u stručnom štabu Partizana.

Bio sam jako srećan zbog sebe, ali i zbog porodice, supruge i dece koja su tada bila mala. Uvek postoji neki znak pitanja iznad tebe dok ne osvojiš trofej. Mislim da sam od dvadeset rođendana svoje dece bio na dva. Sve ti je važnije i misliš da mora tako. Kada bi me mlad trener pitao može li drugačije, rekao bih da možda može, ali ja ne znam. Ja sam mislio da trening neće valjati ako nisam tamo, bez obzira na razlog.

Nove prilike u Lokomotivi i Megi

Povratak radu sa mlađim kategorijama posle vođenja evroligaškog tima nije bio jednostavan. U Krasnodaru je, ipak, pronašao motiv u stvaranju igrača za prvi tim Lokomotive.

Teško je kada se sa visokog nivoa spustiš, ali pokušao sam da nađem nove izazove i uživam u poslu. Bilo mi je važno da radim sa talentovanim ljudima, imali oni osamnaest ili dvadeset osam godina. Sa mlađima rezultat možeš da gledaš na dva načina, kroz pobede i kroz to koliko si ih naučio i koliko ih je spremno za prvi tim. Dosta igrača sa kojima smo radili kasnije je stiglo do VTB lige.

Posle iskustava u Kini i Japanu posebno mu je značio poziv Miška Ražnatovića da preuzme Megu i nastavi projekat u kojem je Dejan Milojević prethodno postavio visoke standarde. Razvoj igrača i njihov put prema NBA ligi vidi kao važnu potvrdu tog rada.

Spartak mu je dao slobodu koja mu je potrebna

Na pitanje kako bi odgovorio kada bi ga Partizan ponovo pozvao, razgovor vraća na sadašnjost. U Subotici je, kaže, dobio uslove u kojima može da bude trener na način koji mu odgovara.

Sigurno je javnosti interesantniji Partizan od Spartaka, ali ja sam na jako dobrom mestu. Moraš da mi daš slobodu da budem trener da bih bio kvalitetan, a to sam u Spartaku stvarno dobio. Uspostavili smo sistem i kulturu, način na koji funkcionišemo i na koji nas drugi prepoznaju. Zato o pozivu ili nepozivu ne razmišljam. Važnije mi je da mogu da uživam u poslu.

Parker napustio Partizan, poruka Mijailovića odzvanja društvenim mrežama

Titulu prvaka Srbije i odlazak Vojina Medarevića u Crvenu zvezdu vidi kao potvrde različitih delova istog posla. Napredak mladog igrača za njega ima vrednost i zbog poruke koju šalje onima koji tek dolaze u Spartak.

Meni je rezultat i ono što smo osvojili, ali i to što je Medarević otišao u Zvezdu. Nadam se da će biti više i jednog i drugog. Njegov odlazak olakšaće mi posao, jer će neki drugi mladi igrač početi da veruje meni i Spartaku. Kada napreduješ individualno i dođe rezultat na semaforu, ljudi počnu da veruju u način na koji radiš.

Najavljuje i postepeno priključivanje novih mladih igrača, koji bi u budućnosti mogli da postanu nosioci tima. Lični cilj ostaje isti kao i za ekipu.

Ja mogu da budem bolji, moj tim može da bude bolji, sistem i klub mogu da budu bolji. Ne pričam sada o kupovini boljih igrača. To su moji ciljevi. I dalje se, kao klinac, ložim da može bolje. Kako sam učio ovaj posao, sve više sam se zaljubljivao u njega. Kada vidim šta radi majstor, bio on igrač ili trener, moram sebe da poguram da budem bolji.

Završeno je sedmo kolo Evrolige: Evo gde su Zvezda i Partizan i šta ih čeka u nastavku takmičenja