Savićević: Berluskoni mi je pred finale rekao – ako si Genije, dokaži to sutra

Za početak, Italijane je je interesovalo, kako se Dejo oseća na pragu ulaska u sedmu deceniju?
„Odlično! Trenutno sam u Budvi, u svojoj kući na moru. Malo se vozim brodom, ali uvek imam mnogo obaveza. Znate već – sastanci, planovi, kontakti. Predsednik sam volonter, ne uzimam ni evro za to, ali posla ima i, na moju sreću, još uvek uživam u svemu tome“, rekao je Savićević za Gazetu.

Pamte se driblinzi, golovi, elegancija, brzina…
„Imam prelepe uspomene, zaista sam imao sreće. Igrao sam u velikim klubovima i osvojio dve Lige šampiona sa Crvenom zvezdom i Milanom“.

Upravo ga je milanska Gazeta proglasila Genijem.
„Ma kakav genije, bio sam samo odličan igrač. Vi iz Gazete ste mi dali taj nadimak. Možda zato što sam radio stvari koje drugi nisu mogli, ili zato što sam imao malo više mašte u igri.“

Ali, nadimak mu se dopada.
„Da, da, simpatičan je, vedar i malo šaljiv. Prijatelji i saigrači me tako zovu kada hoće da me pecaju. U Italiji me svi tako zovu, ali po meni malo se preteruje“.

Preterivanje kao onaj gol protiv Barselone u finalu 1994. u Atini?
„To je najlepši gol u mom životu! Predsednik Silvio Berluskoni mi je veče pre finala rekao: ‘Dejane, ako si stvarno genije, dokaži to sutra’. I dobro se završilo (smeh). Sve je bilo prelepo, i početak i kraj“

Hajde da se vratimo na sam početak…
„Počeo sam u Podgorici. Moj otac je bio šef na železnici, zapovedao je grupom od 900 ljudi. Ali sa mnom nije mogao da izađe na kraj! Živeli smo u kući iza stanice. Moj brat Goran je hteo da bude mašinovođa, kasnije se bavio nekretninama, a ja sam bežao među koloseke i igrao fudbal na terenu punom kamenja. Tamo sam naučio da pimplujem. Bio sam pravi mali bandit, imao sam sve uslove da postanem razbojnik! Na sreću, postao sam fudbaler – sa 13 godina otišao sam u OFK Titograd“.

To je bio prvi klub u srcu…
„Tamo sam bio dve godine. Igrao sam iz čiste ljubavi prema fudbalu. Novca gotovo da nije bilo, ali se nikada u životu nisam osećao tako slobodno. Posle sam prešao u Budućnost.“

Debitovao je sa 16 godina. Novine su pisale hvalospeve. Da li su novinari preterivali?
„Malo jesu. Nisam davao mnogo golova, više sam voleo da asistiram, uživao sam da razigravam saigrače. Iz Budućnosti sam stigao i do reprezentacije. Imao smo 20 godina kada smo pobedili Tursku sa 4:0, a ja sam dao treći gol. A onda sam 1988. godine prešao u Crvenu zvezdu, šampiona Jugoslavije“.

I odmah ste postali prva zvezda tima.
„Ma kakvi, bio sam samo jedan igrač u velikom timu. Bilo je tu mnogo vrhunskih majstora koji su učinili da se osećam sjajno. Voleli su me, ali sam i ja voleo sve svoje klubove – Budućnost, Zvezdu, Milan i Rapid iz Beča. Ipak, Crvena zvezda ostaje moja prva kuća“.

A Milan?
„Milan mi je zauvek u srcu. Stigao sam 1992. godine. Mogao sam pre toga u Juventus, pa u Romu, pa u Monako… Ali u Zvezdi mi je bilo prelepo, osvojili smo Kupu šampiona u Bariju pobedom nad Marseljom. Početak u Milanu je bio težak, mučio sam se godinu i po dana. Zbog povreda, ali i zbog konkurencije – tu su bili Gulit, Van Basten, Rajkard, Papen… Ipak, izabrao sam Italiju jer je to bila najjača liga na svetu sa najboljim igračima. Bio je to pravi potez. U drugom klubu ne bih osvojio toliko trofeja niti bih imao takvu vidljivost. A tek navijači… Predivni, strastveni. Njihove pesme su mi davale najveću energiju. Mnogo mi znači što me ljudi i posle više od 20 godina pamte i govore mi da sam bio kao Platini“.

Platini vam je bio idol. Da li vam se zaista toliko sviđao?
„Uvek sam voleo velemajstore, ljude sa maštom. Najviše sam voleo Maradonu, a pre njega Anta Miročevića i Safeta Sušića kakvi su to igrači bili! Maradonu nisam lično upoznao, igrao sam protiv njega na Mundijalu u Firenci 1990. Izgubili smo na penale, ja sam pogodio, on je promašio. Iako sam i ja tada već bio poznat, u poređenju sa Dijegom bio sam niko i ništa. Gledao sam ga sa divljenjem. Bio sam zaljubljen i u Platinijevu igru, on je za mene bio idealan igrač. Ali nismo nikada popričali. Jednom sam u Beogradu igrao protiv Francuske. Ušao sam sa klupe pri rezultatu 1:2, vezao dva dobra poteza i asistencije i pobedili smo sa 3:2. Posle meča smo zajedno izlazili sa terena, hteo sam da mu priđem, da mu kažem samo: ‘Ćao Mišel, ja sam Savićević’. Ali nisam znao francuski, govorio sam samo naš jezik… I samo sam prošao pored njega, bez reči! Eh, lepa sećanja…“

Kako vam izgeda ovaj današnji Milan?
„Moj Milan je bio drugačiji, mi smo stalno igrali finala Lige šampiona. Od ovog tima sam video samo neke isečke na televiziji. Deluju mlado i sveže, trener je takođe mlad. Protiv Lacija su pokazali dobru reakciju. Treba imati strpljenja sa njima i prihvatiti greške, one su deo fudbala. Znam da u velikom klubu nema vremena, ali kvalitet bi morao da ispliva. Inter mi, nažalost, deluje ispred svih u ovom trenutku. Ali sezona je duga i komplikovana za sve. Valja sačekati… Uostalom, i ja sam u Milanu čekao godinu i po dana“, poručio je između ostalog Savićević.