Tuhelova A strana omiljene ploče

Tomas Tuhel je ljubitelj kvalitetnog, pomalo staromodnog zvuka.

Jedini zvuk u ostrvskim medijima tokom svakog velikog turnira je kakofonija.

Ona je nastala još onog dana kada je objavio spisak putnika u Sjedinjene Američke Države. Novinari su naoštrili pera i krenuli da seciraju gotovo svako ime koje se našlo na spisku, a naročito ona imena koja se na njemu nisu našla. Otkud Henderson? Den Burn, koji đavo. Dobro to, ali šta će bilo kome Džed Spens? A gde je Palmer? A gde je Foden? A Gibs Vajt? Čak i za Trenta su pitali, dokoni i nepoverljivi.

“Dobro, svakako je odlučio da ovim spiskom Svetsko prvenstvo učini za sebe biti-ili-ne biti turnirom”, usaglasili su se panditi i komentatori. A onda samo pojačali distorziju na poluvremenu prve utakmice turnira protiv Hrvatske.

Naravno da je najglasniji bio Džejmi Karager. Naravno da ga je pratio hor pametnih tviteraša. I naravno da nisu posebno utišali tonalitet ni kada je Engleska pregazila Hrvatsku u drugom poluvremenu. Remi protiv Gane, ne tako ubedljiva utakmica protiv Paname i težak preokret protiv Demokratske republike Kongo učinili su da kakofonija dostigne poznate istorijske razmere.

Selektori Gordog Albiona obično su posle takvog pritiska odlazili u gluvu sobu, ali Tomas Tuhel ima utrenirano uho. Inače prek čovek, Tuhel je kroz karijeru pokazao da će uvek biti po njegovom i da uopšte ne postoji opcija da razmišlja o planu B. Plan A je ono što je on zamislio, sve drugo je nevažno. Kada god bi neko to dovodio u pitanje, dolazilo je do razlaza. Ali do tada?

Do tada je uspevao da uradi velike stvari, da Čelsiju donese titulu šampiona Evrope, da PSŽ uvede u prvo finale Lige šampiona, da u Dortmundu drži visok nivo, da sa Majncom bude peti u Bundesligi posle ko zna koliko godina tavorenja.

Engleska šampion sveta – kvota 6,50

Ono što je sa Tuhelom sigurno jeste da nije dugoročno rešenje i da je u turnirskom sistemu takmičenja sa takvim mentalitetom mnogo kvalitetniji izbor od ideologa koji su prilagođeniji drugim formatima i drugačijim planovima.

Tako je Tuhel pred osminu finala protiv Meksika ponovo ostao miran iako su svi počeli da govore o klimatskim uslovima, o tome da na svom stadionu Meksiko nije izgubio 280 godina, o tome da je baš taj teren uklet jer je na njemu Maradona dao gol rukom; ili o tome kako nema desnog beka i nema plan B. A on je, kao i uvek, vrteo samo svoju ploču.

A strana te ploče ima svoje sitne kvarove i nedostatke, pa kada igla na njih naiđe na gramofonu ovog leta, čuje se krčanje i puckanje. Ali samo pravi ljubitelji takvog slušanja muzike znaju da upravo takve sitne greške ponekad služe opštem utisku.

Engleska se u nekim delovima turnira možda mučila i nije izgledala ubedljivo. Štaviše, mnoge su grupne faze pod Sautgejtom bile ubedljivije, bez po’ muke. Tuhelova Engleska, međutim, plan A ispunjava tačno onako kako selektor Gordog Albiona i želi. Možda pomalo staromodno, ali pragmatično.

Engleska je u svakoj od odigranih utakmica stvarala kontinuiran pritisak na gol protivnika i davila ga kao zmija žabu. Ne enormnim i impotentnim (čekajte samo još malo) posedom, već jasnom idejom šta želi. Ona počiva na brutalno preciznoj podeli rada.

Džud Belingem najbolji fudbaler prvenstva – kvota 11,0

U njoj su Eliot Anderson i Deklan Rajs motori u srcu terena, koji pokrivaju, trče, igraju dobru odbranu i konstatno direktnom igrom prebacuju težište u poslednju trećinu rivala. Krila su tu da igraju široko, da opterećuju bokove protivničke odbrane i razvlače rivala tako da u centralnom delu engleskog napada bude više prostora.

Jer su tom delu terena su srce i duša tima. Džud Belingem i Hari Kejn. Od Kejna, engleskog kapitena, ovakve igre su očekivane, tačnije, na njih smo navikli, pa ih možda i nedovoljno hvalimo. Hari je ove sezone postigao 72 gola, ali način na koji omogućava da protivnička odbrana gravitira ka njemu, uz vrhunsku tehniku i surovu egzekuciju retko se viđa. Belingem je, sa druge strane, zapao u učmalost Realove svlačionice i niko nije znao šta od njega da očekuje.

A onda je protiv Hrvatske klizao duboko na svojoj polovini, blokirao, bacao se na glavu. A onda je u svim utakmicama prihvatio da bude druga strofa A1 pesma. A onda je počeo da napada vrhunski dubinu i drugu stativu. I da dribla. I da asistira. I da se opet baca na glavu.

Zato je utakmica protiv Meksika ona utakmica za kojoj Engleskoj nije bila potrebna viagra bila već poznati refren. Tako to bude sa najvećim letnjim hitovima. Možda na prvih par slušanja budu čudni, ali onda uđu u uši. I nema veze što se refren ponavlja osam puta u pesmi. Ide. Vrti se.

Alan Širer rekao je da u svom životu a iskusan je to lisac nije bio na utakmici sa boljom atmosferom i većom tenzijom nego protiv Meksika. Engleska je vodila 2:0 i 3:1, bila je pod pritiskom, ali je refren išao svojim tokom. Kejn je bio maestralan. Džud najbolji na terenu. Vezni red je podigao broj ugraviranih konjskih snaga. Krila su radila svoje. A Tuhelovi vojnici sa spiska bili su možda i najkorisniji u tome da se Gordi Albion domogne četvrtfinala.

Hari Kejn najbolji strelac prvenstva – kvota 9,00

Odjednom su komentatori zaćutali, mada se Karager opet nažalost nije ujeo za jezik i odjednom su prestali da budu važni i klimatski uslovi i viagra i Maradonina Božja ruka i izmišljene kletve i 280 godina Meksika bez poraza. Ali to ćutanje neće dugo trajati, tek dok se slegne mamurluk zbog slavlja.

Onda će opet svi upreti prstom u novog protivnika, u Stolbakenovu Norvešku, u razgoropađenog Erlinga Halanda i Oskara Boba i Antonija Nusu i koga god vam duša ište i opet će se pitati može li ovaj desni bek i može li tim bez plana B.

A Tuhel će opet staviti na gramofon istu ploču, pojačati svoje vrhunske zvučnike i slušati istu pesmu sa A strane, pevajući isti refren sve dok bude trajalo. Krčaće, ali biće dobro.