Možda će biti Pikaso, samo da ne uništi Zvezdu kao Atila Beograd

Rođeni Majorčanin je sve samo ne loše obavešten čovek. On čak razume srpski, a tokom konferencije za medije govorio je o tome da je atmosfera bila slabija od očekivane, jer su u gradu bili događaji nevezani za fudbal. On savršeno dobro zna gde je došao i da bi mogao da multiplikuje broj neprijatelja ili ljudi opoziciono nastrojenih prema njemu upornim ignorisanjem Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija.

Oni nisu samo kapiteni Crvene zvezde. Oni su godinama bili esencija tog kluba, najzdravije tkivo, barjaktari, režiseri velikih pobeda, ujedinitelji tribina. I to je sve mnogo puta rečeno.

Na njih se gleda kao na jedino muško dete u crnogorskoj porodici. I oni povremeno imaju pravo da budu razmažene legende u slučaju da poštuju pravila igre (jer da ponovimo laž je da smo svi jednaki, posebno u sportu). Očigledno je da je Rijera, oslobođen emotivnih i istorijskih stega, odlučio da odradi najprljaviji mogući posao i polako priprema teren Crvenoj zvezdi za život bez Mirka Ivanića i Aleksandra Kataija. On i ne mora da se osvrće na nečiji status zaslužnog građanina. To je posao kluba i navijača.

Možda je u pitanju samo trenutak, ali uzorak od dva evropska meča je ozbiljan pokazatelj. Posebno posle reči Alberta Rijere i Zvezdana Terzića da moraju da gledaju ka junu naredne godine.

I to što je uradio Albert Rijera, bar za sada, mnogo je poštenije od režije Baraka Bahara, kada je pozvao Milana Borjana telefonom i tokom odmora u Parizu mu saopštio da više ne računa na njega. Postoji bonton velikog kluba.

I dalje su Mirko Ivanić i Aleksandar Katai u kadru i sigurni smo da će do kraja sezone u Mozzart Bet Superligi imati veliki uticaj. A posle teško je reći. Mada imaju šansu da na čist inat, prkos i želju pokažu da je Španac u ozbiljnoj zabludi.

Albert Rijera očigledno nije želeo da odstupi od sebe, niti da se pokriva ćebetom alibija, jer da je pored Kataija i Ivanića dao minute i Arnautoviću, zanatski bi to bilo više nego u redu. Dugoročno teško.

Međutim, jasno je da će u narednom periodu, posebno posle boda u prva dva kola u Ligi konferencija, Rijera morati da se navikne i na drugačiji status u društvu. Biće onih koji će ga čekati na volej, jer je na putu ubrzavanja neminovnog procesa, možda u nekoj varijanti i zakasnelog. Tu će neke diplomatske veštine Alberta Rijere morati da dođu do izražaja, jer se, temperamentan kakav jeste, povremeno zanese. Igrao se ozbiljan fudbal u Srbiji pre nego što je on došao (i to na nivou Lige šampiona i Lige Evrope), postojao je najpopularniji sport u ovoj zemlji i pre nego što se on rodio… Došao je ovde da implementira nešto drugačije i moderno, ali nije njegova uloga prosvetiteljska. Mada ponavljamo dobro je što povremeno gine u sopstvenoj ideji.

I što je dobio mogućnost da bude kreativan, bez velikog imperativa i ograničenja u smislu rezultata. Možda će tamo u junu ili septembru naredne godine u očima navijača Crvene zvezde Albert Rijera biti označen kao fudbalski Pikaso. Umetnik koji ih je naterao da na drugačiji način gledaju fudbal, kao što je Pikaso razbio tradicionalnu perspektivu.

Postoji i opravdan strah kod dela navijača, jer ovde veliki i teški projekti izazivaju sumnju i nelagodu. Posebno kada se crtaju stranom i nepoznatom rukom.

Ljudi se stvarno plaše da bi Albert Rijera svojim metodama mogao da uništi Crvenu zvezdu kao najpoznatiji hunski vojskovođa Atila Beograd, Niš i Sremsku Mitrovicu. Na njemu je…