Koji tim Partizana je bolji – prošlogodišnji ili ovogodišnji?

Sezone 2025/26 i 2026/27, dva potpuno različita Partizana. Crno-beli su u leto 2025. napravili ozbiljan zaokret u izgradnji ekipe, pa će tim koji će Đoan Penjaroja povesti u sezonu 2026/27 imati malo toga zajedničkog sa sastavom koji je godinu ranije završio, najblaže rečeno, turbulentnu sezonu.

Brojna poznata imena napustila su Beograd, a na njihova mesta stigla je grupa igrača koja bi trebalo da donese drugačiju fizionomiju, više defanzivne čvrstine i nove opcije u napadu.

Međutim, da li je novi Partizan zaista bolji od prošlogodišnjih crno-belih? Kako bismo bar u određenoj meri dobili odgovor, uporedićemo igrače Partizana iz sezone 2025/26 sa njihovim zamenama koje je „parni valjak“ angažovao tokom ovog leta.

Vildoza Milton

Za početak, možda i najteže poređenje. Na papiru, pobedu u ovom „duelu“ bi trebalo da odnese Šejk Milton, koji je u više navrata pokazao zbog čega je dugi niz godina nastupao u NBA ligi.

Zapravo, ako poredimo formu ova dva igrača iz završnice prošle sezone, lako dolazimo do zaključka da je Amerikanac taj koji je trenutno bolji.

Ipak, kod Luke Vildoze košarkaški kvalitet nikada nije bio doveden u pitanje, već samo njegova psihologija. Poznato je da je zbog raskida sa devojkom neslavno završio mandat u Crvenoj zvezdi i da od tada više nije isti igrač.

Ukoliko bude, onda bi crno-beli mogli da dobiju pojačanje sposobno da na terenu obavlja doslovno sve zadatke. S obzirom na to da oko Argentinca ima previše nepoznanica, „poen“ ide Miltonu.

Pajola Kalates

Još jedan težak „mečap“. Nik Kalates je doktor košarke, igrač kakav je godinama nedostajao Partizanu. Iskusan, pametan i smiren. Neko ko neće praviti greške u serijama kao pojedini njegovi saigrači iz prošle sezone.

S druge strane, Alesandro Pajola ima svoje kvalitete. Sjajan je u defanzivi, a ni u napadu nije za potcenjivanje. Mada, važno je spomenuti da mu je selidba u Beograd prva u profesionalnoj karijeri, pošto je do sada nastupao samo za Virtus iz Bolonje.

Dakle, još jedna nepoznanica, jer je neophodno videti kako će se Italijan snaći u životu van domovine. Ipak, kada gledamo isključivo poređenje individualnog kvaliteta, nema sumnje da „pobedu“ odnosi prekaljeni Grk.

Olmen Vašington

Ono što je Luka Vildoza poslednjih godina, to je bio Dvejn Vašington u crno-belom dresu. Nesporno je da poseduje neverovatan potencijal, pogotovo košgeterski, ali mnogo puta se pokazalo da nije preboleo „dečje bolesti“. Srljao je, igrao nerezonski, šutirao bez savesti… Ukratko, bio je previše nezreo za evropsku košarku.

Kajl Olmen je, iako sličan profil igrača, daleko „pitomiji“ na parketu. Istina, uputiće on svoj kontigent šuteva, ali, za razliku od Vašingtona, vrlo retko će se dešavati da odstupa od timske strategije i da, primera radi, „ispali“ trojku sa devet metara u petoj sekundi napada.

Kada se sve uzme u obzir, ovo je prvi „poen“ koji dobija novi tim Partizana, pošto Olmen crno-belima potencijalno donosi mirnoću kakvu mu Vašington nije davao, pogotovo kada su naivno izgubljene lopte u pitanju.

Stivens Braun

Radi se o dva igrača sa mnogo NBA iskustva, koji su usled neuspeha prilikom pronalaska angažmana doneli odluku da se otisnu u Evropu. Sličan put, s tim što Sterling Braun ima daleko veće iskustvo igranja na „starom kontinentu“.

Lamar Stivens je prošle sezone prvi put zaigrao u Evroligi i pokazao se sasvim solidno. Ruku na srce, teško je da će u Partizanu imati ulogu kakvu je imao Braun prošle sezone, jer ni u Parizu nije bio „udarna igla“, a solidna statistika nije adekvatan pokazatelj kvaliteta, jer je francuski tim igrao ludo brzu košarku, pa je većina igrača imala „nabudžene“ brojke.

Ruku na srce, Braun je fantastičan igrač, neverovatan strelac. Jedan od najboljih klasičnih šutera u Evropi, ali prethodne godine zbog haotičnog stanja među crno-belima nije prikazivao najbolje partije. Štaviše, u više navrata je izgledao neprofesionalno. Uprkos tome, njemu ide „bod“ u odnosu na Stivensa.

Tompson Bonga

Kada se poredi „suvi“ kvalitet, nema dileme da je Itan Tompson bolji. Prosto, nisu isti tip igrača. Isak Bonga je klasični „ol-raunder“, odnosno takozvani „lepak“ za tim. Tačnije, odrađuje prljave poslove koje niko drugi ne radi.

I u tome je najbolji u Evropi.

Te stvari ne mogu da se vide kroz statistiku. Kako predviđa protivničke napade, kako se postavlja u odbrani, kako prepoznaje situacije na suparničkoj strani terena… Ono što je on donosio Partizanu prošle sezone, nije niko. Zapravo, pored Karlika Džonsa bio je najbolji igrač crno-belih.

S druge strane, Tompson donosi košgeterski učinak. Biće neko kome će trener Đoan Penjaroja dati loptu u ruke i slobodu na terenu. I pitanje je kako će to izgledati, pošto je Amerikancu predstojeća takmičarska godina prva u Evropi. Sigurno je da će mu biti potreban period navikavanja. Stoga, Bongu proglašavamo boljim.

Vilis Osetkovski

I jedan i drugi kroz karijere su bili takozvani „rol“ igrači. Igrači od uloge. I jedan i drugi mogu da igraju „streč“ krilne centre, odnosno, protivničke odbrane šire kvalitetnim šutom sa distance. Obojica imaju solidan pregled igre, a i u defanzivi imaju slične vrline i mane.

Ključna razlika je to što je karijera Dereka Vilisa u opadanju, a Dilana Osetkovskog u porastu, iako su sličnih godina. I to što prvom bolje leže pozicije „tri“ i „četiri“, a drugom „četiri“ i „pet“.

Ipak, Vilis ima jednu prednost, a to je veće iskustvo igranja u Evroligi, pošto je imao dve sasvim dobre sezone noseći dres Efesa u sezonama 2023/24 i 2024/25. Zato, najpoštenije bi bilo proglasiti „nerešeno“.

Tanasković Pokuševski

Uprkos tome što je Aleksej Pokuševski jedan od najtalentovanijih igrača svoje generacije, otkako se teško povredio tokom nastupa za Oklahomu siti Tander, on više nije isti igrač.

Kao da je u potpunosti izgubio samopouzdanje i da mu strah od obnavljanja povrede nikada nije nestao. Nažalost.

Sa druge strane, Nikola Tanasković je sušta suprotnost. Jeste ovo dete Partizana malo „tvrđe“ od popularnog Pokua kada su košarkaške sposobnosti u pitanju, ali je za razliku od Novosađanina prava „zver“.

Ogroman borac, spreman da se „pobije“ sa svakim na terenu. Žilav, nepokolebljiv i izuzetno snalažljiv, pogotovo u reketu gde je u stanju i pored mnogo viših igrača da uhvati skok i poentira.

Još kada se na to doda neverovatno samopouzdanje sa kojim dolazi među crno-bele, nema dileme da je Partizan njegovim dolaskom dobio „apgrejd“ ili „nadogradnju“. Ovu „borbu“ dobija Tanasković.

Hejz Fernando

Obojica su centri, a tako različiti. Od Bruna Fernanda uvek mogu da se očekuju poeni, do kojih neretko sam dolazi zahvaljujući sjajnom leđnom tehnikom, dok Kevarijus Hejz najviše može da doprinese u odbrani, pošto ima fantastične fizičke predispozicije i osećaj za blokadu.

Ipak, Hejz nije naročito umešan sa loptom u rukama. Jedini način da dođe do košgeterskog učinka jeste da se osloni na organizaciju igre saigrača, koji bi mu doturili asistenciju za zakucavanje ili polaganje.

Prosto, razlika u talentu je enormna i bilo bi neozbiljno ne udeliti „pobedu“ Fernandu, iako je zbog česte nepromišljenosti i nerazumljivih grešaka često išao na nerve navijačima crno-belih.

Zaključak

Kada se sve sabere i oduzme, prošlogodišnji tim je „pobedio“ sa 6:3. Naravno, to ne znači da će se nova ekipa lošije pokazati. Zapravo, biće teško ponoviti onako lošu sezonu kao što je bila 2025/26.

Međutim, ako se gleda isključivo individualni kvalitet, trenutna forma i mentalna snaga, nema dileme da je Partizan lani bio kvalitetniji.

Pozitivna stvar u svemu ovome je što (nadamo se) više nema nezadovoljnih igrača među crno-belima i da će novi članovi kluba iz Humske biti spremni da daju 100 odsto svojih mogućnosti.

Jer, samo je to dovoljno da se nadmaše skromni rezultati iz prošle sezone.