Kako plivači čuju START ako su im uši pod vodom?

Na startu plivačke trke sve se odlučuje u delićima sekunde. Plivači su nagnuti napred, telo je potpuno napeto, tribine mogu da budu glasne, a kod leđnog stila takmičari se već nalaze u vodi. Ipak, svi moraju da reaguju na isti startni signal. Kako je moguće da ga čuju dovoljno jasno i gotovo istovremeno?

Odgovor nije samo u glasnom zvučniku pored bazena. Na velikim takmičenjima koristi se elektronski startni sistem projektovan upravo tako da signal stigne do svakog takmičara bez značajne razlike.

Kako vozači Formule 1 piju vodu pri 300 km/h?

Jedan zvučnik ne bi bio dovoljno dobar

Kada bi se startni signal emitovao samo sa jednog mesta u hali, nastao bi mali, ali u vrhunskom plivanju važan problem. Zvuku je potrebno vreme da pređe razdaljinu, pa bi plivač najbliži zvučniku mogao da ga čuje nešto pre takmičara u udaljenijoj stazi.

Zbog toga moderni startni blokovi imaju zvučnike povezane sa startnim sistemom, tako da svaki plivač dobija signal neposredno iz svoje blizine.

Drugim rečima, onaj karakteristični zvuk koji čujemo kada gledamo trku nije nešto što plivači pokušavaju da „uhvate“ sa drugog kraja bazena.

A šta je sa plivačima koji su već u vodi?

Tu priča postaje još zanimljivija.

Kod leđnog plivanja takmičari startuju iz vode, držeći se za ručke startnog bloka. Glava im jeste iznad ili vrlo blizu površine dok čekaju znak, ali okruženje je potpuno drugačije nego kod plivača koji stoje na bloku.

Upravo zato je pozicioniranje zvučnika uz svaku stazu važno: signal stiže iz neposredne blizine startne pozicije, umesto da se plivač oslanja na zvuk koji putuje kroz čitavu halu.

Koliko je zaista široko vaše sportsko znanje? Do 15/15 neće biti lako (KVIZ)

Start se ne meri samo zvukom

Čim starter aktivira sistem, počinje i elektronsko merenje vremena. Na drugom kraju trke nalaze se dodirne ploče koje registruju završetak, dok savremeni sistemi mogu da beleže i reakciju plivača pri napuštanju startnog bloka.

Zato se na vrhunskim takmičenjima praktično čitava trka, od prvog signala do poslednjeg dodira zida, meri elektronski.

A koliko su te sitnice važne najbolje pokazuje činjenica da medalje mogu da razdvoje stotinke sekunde.

Plivaču zato nije dovoljno samo da bude najbrži kroz vodu. Mora da reaguje gotovo trenutno na signal koji čuje pored sebe, eksplodira sa bloka i već u prvom deliću sekunde ne izgubi ono što će možda pokušavati da nadoknadi narednih 50 ili 100 metara.