admin
Menjali su se štoperi, bekovi i golmani. Saša Ilić je tražio različita rešenja, rotirao poslednju liniju, pokušavao da pronađe kombinaciju koja će Partizanu doneti sigurnost.
Jedna stvar, međutim, uporno ostaje ista. Protivnici crno-belih previše lako dolaze do završnice na svega nekoliko metara od gola.
Poslednji primer videli smo u 180. večitom derbiju. Partizan je poveo već posle 54 sekunde, a onda je Bamba Dijeng doneo izjednačenje Crvenoj zvezdi. Napadač crveno-belih našao se u neposrednoj blizini gola, dok je Nikola Simić ostao iza njegovih leđa.
Kada se takva stvar dogodi jednom, može se govoriti o individualnoj grešci. Kada se ponavlja iz utakmice u utakmicu, onda već postoji problem. A Partizanu se ponavlja.
OFK Beograd u prošlom kolu pogodio sa slične udaljenosti
Samo kolo ranije crno-beli su u Humskoj pobedili OFK Beograd sa 3:1. Rezultat je bio dobar, ali način na koji je Partizan primio gol ponovo je upalio isti alarm.
Sekou Sanogo Silue našao se na svega nekoliko metara od gola i udarcem glavom smanjio prednost crno-belih.
Ponovo završnica iz zone u kojoj bi napadaču trebalo da bude najteže da ostane sam. I ponovo je protivnik do nje stigao.
Unal je dva puta pronašao istu rupu
Još očigledniji primer predstavljaju dve utakmice protiv Hetafea. U revanšu u Humskoj Enes Unal je pogodio sa približno šest-sedam metara, praktično iz centralnog dela kaznenog prostora.
Nije to bio prvi put da je turski napadač kaznio Partizan na takav način.
U prvom meču u Španiji Mohika je centrirao sa leve strane, a Unal završio akciju sa otprilike šest metara od gola.
Dve utakmice. Isti protivnik. I veoma sličan problem.
Lučani su bili najveći alarm
Ako postoji utakmica na kojoj su sve slabosti Partizanove odbrane stale u 90 minuta, onda je to poraz od Mladosti u Lučanima 3:1.
Kod prvog gola Ćirić je centrirao sa leve strane, a Tašovski se našao oko peterca i praktično neometano završio akciju.
Kod drugog je centaršut stigao sa suprotne strane. Varjačić je ubacio, a Todosijević ponovo iz neposredne blizine pogodio za 2:0.
Ni tu nije bio kraj. Kod trećeg gola odbrana Partizana ponovo nije dobro reagovala, a Ćirković je sa ivice peterca poslao loptu u mrežu.
Tri primljena gola. Tri završnice praktično pred golom. Teško da može jasnije.
I Radnički je pronašao put do iste zone
Partizan je prethodno izgubio u Humskoj od Radničkog 1923, iako je deo utakmice imao igrača više. Ponovo je odlučila akcija završena duboko unutar kaznenog prostora.
Sremčević je došao do udarca sa svega nekoliko metara i zatresao mrežu crno-belih. Može se analizirati kako je lopta stigla do njega, ko je zakasnio, ko nije ispratio igrača.
Ali konačna slika ponovo je bila poznata protivnički fudbaler završava akciju tamo gde bi Partizan morao da bude najzaštićeniji.
Ni početak sezone nije bio drugačiji
Problem nije nastao u poslednjih nekoliko nedelja. Protiv Mačve je Vidakov pogodio iz neposredne blizine.
Još u prvom kolu protiv Zemuna, kod prvog pogotka gostiju, Petrović je primio loptu u srcu šesnaesterca potpuno neometan i zatresao mrežu.
Kod izjednačenja na 2:2 u poslednjim trenucima dogodila se druga vrsta problema ogromna greška Roganovića i Miloševića koju je Novak Petrušić kaznio.
Slično je bilo i protiv IMT-a, kada je greška poslednje linije omogućila Lebiju da zaobiđe golmana i pošalje loptu u praznu mrežu.
Nisu, dakle, svi primljeni golovi Partizana identični, ali zabrinjavajuće veliki broj ima zajednički imenitelj. Protivnik završnicu dobija preblizu golu crno-belih.
Menjaju se imena, problem ostaje
I tu dolazimo do možda najvažnijeg dela priče. Da je sve ovo vezano za jednog fudbalera, rešenje bi bilo relativno jednostavno. Ali nije.
Saša Ilić je tokom ovog dela sezone menjao poslednju liniju. Minute su dobijali Nikola Simić, Stefan Milić, Stefan Mitrović, Samson Nvulu, Milan Roganović, Mateja Milovanović i drugi.
Menjali su se partneri na štoperskim pozicijama, menjali su se bekovi. Menjao se i čovek između stativa. Branio je Marko Milošević, branio je i Miloš Krunić.
A obrazac nije nestao. Zato više nije dovoljno posmatrati svaki od tih golova izolovano i tražiti jednog krivca.
Jednom štoper izgubi igrača. Drugi put bek zakasni da zatvori. Treći put se ne odbrani centaršut. Četvrti put golman ili poslednja linija naprave individualnu grešku.
Rezultat je, međutim, često isti. Protivnik je sa loptom tamo gde ga Partizan najmanje želi pet, šest ili sedam metara od svog gola.
Ilić mora da pronađe sistemsko rešenje
Upravo zbog toga ovo možda predstavlja i najveći defanzivni zadatak za Sašu Ilića u nastavku sezone.
Nije dovoljno promeniti jednog štopera. Nije dovoljno promeniti golmana. Verovatno nije dovoljno ni dovesti novo pojačanje.
Partizan mora da pronađe odgovor na pitanje zašto protivnici tako često uspevaju da napad završe iz njegove najopasnije zone.
Da li je problem u branjenju centaršuteva? Preuzimanju igrača? Komunikaciji štopera i bekova? Pozicioniranju? Nedostatku agresivnosti u sopstvenom kaznenom prostoru?
Verovatno nema samo jednog odgovora. Ali postoji obrazac koji više ne može da se nazove slučajnošću.
Od Zemuna, preko Mačve, Radničkog, Hetafea i Mladosti, pa sve do OFK Beograda i večitog derbija, Partizan je previše puta dozvolio protivniku ono što bi svaka odbrana morala prvo da zabrani.
Da mu priđe na nekoliko metara od gola i odatle odlučuje akciju.
Jer dokle god protivnici Partizana budu tako lako stizali do peterca, neće biti previše važno ko nosi dres sa brojem jedan, ko igra štopera, a ko beka.
Sa pet metara svaki gol izgleda veliki. Problem Partizana je što protivnicima prečesto dozvoljava da upravo odatle šutiraju.
Autorska prava MaxBet / Tekst / Slika / Video /