Kako je Vošina istorijska sezona okončana već u oktobru? Odgovor je negde između Amsterdama i Rume

Krije se u godinama prosečnosti, izraženim amplitudama, retkim bljeskovima i češćim padovima. Negde u filozofiji svakog od trenera koji je tokom godina imao čast da sedne na klupu slavnog novosadskog kluba. Ispod Lalatovićevog kačketa, u Tanjginom kaputu, a sada u rokovniku jednog od najperspektivnijih domaćih trenera. Ali i trenera na čiju dušu velikim delom ide ova eliminacija, zbog koje su Lale već u oktobru ostale bez takmičarskog motiva. Ili barem onog koji bi bio po ukusu navijača.

Od dolaska u Novi Sad, Marko Savić retko je grešio. Njegova ekipa je na terenu mahom izgledala vrlo disciplinovano i utegnuto, ali tokom poslednjih pet dana prosto nije delovala dovoljno „gladno“. I tek tako ode čitava sezona. Od subote do srede, toliko je trebalo da se sve što su Novosađani gradili od avgusta, zajedno sa ambicijama koje su gajili, raspadne kao kula od karata.

Remijem u Lučanima u prethodnom kolu Mozzart Bet Superlige (1:1), Lale su povećale zaostatak za liderom tabele, Crvenom zvezdom, na čak osam bodova ogromnu razliku u ovoj fazi prvenstva. Juče su se u Sremu oprostile i od Kupa, takmičenja koje je na Karađorđu prethodnih godina važilo za merilo uspešnosti sezone. Mada, ko zna, možda je krilatica „želimo finale Kupa“ bila baš ta žvala koja je zauzdavala Novosađane prethodnih sezona. No, teško je zamisliti da posle ove eliminacije Vojvodina izbriše i razliku koja je deli od prvog mesta u prvenstvu.

Ovakav rezultat ne oslikava dosadašnji rad Marka Savića na klupi novosadskog kolektiva. Štaviše, može se tumačiti kao poprilično nepošten splet okolnosti, ali malo šta je bilo „fer“ u dosadašnjoj karijeri 42-godišnjeg trenera. Međutim, činjenica je da Vojvodina juče nije bila spremna za duel sa inspirisanim timom iz Srpske lige Vojvodina i da šef struke sa svojim pomoćnicima nije uspeo da motiviše fudbalere da meču šesnaestine finala Kupa pristupe onako kako iz nedelje u nedelju pristupaju superligaškim susretima.

Kasnije su i sami potcenili Rumljane, izmenama koje su sugerisale da je samo pitanje vremena kada će Lale preokrenuti rezultat. Činilo se da su tek po poslednjem zvižduku sudije Stefana Jeknića svi u gostujućem taboru shvatili realnost. U redu je pružiti priliku Davidu Milovanoviću i Vuku Boškanu Kup i jeste takmičenje za to ali ne kada, ako ništa drugo, imate rezultat koji je i dalje dostižan. Juče je u Rumi morao da se gasi požar, a pojedini mehanizmi ostali su na klupi (Stanisavljević, Veličković), dok se neki nisu našli ni u protokolu za ovaj susret (Kolarević, Vukanović, Baros…).

Ipak, i u ranijim sezonama Voša je uspevala da izbegne eliminaciju od niželigaša, ali je više puta bila na ivici blamaže kakvu nije doživela od 2006. godine, kada je poslednji put eliminisana od tima iz nižeg ranga. Setimo se samo duela sa Vršcem i Trajalom u prethodnoj sezoni. Iako je iz tih susreta izašla trijumfalno, u crveno-belom taboru provejavao je stid. Ili je bar trebalo da provejava.

Ipak, ne bi bilo pošteno jučerašnji meč stavljati u isti koš sa te dve utakmice. Pre svega, bilo bi nepošteno prema momcima iz redova trećeligaša, koji su odigrali iznad svojih mogućnosti i pobedili. Napadali su čak i kada su mogli da parkiraju autobus. Ekipa Jovana Golića prosto je želela da se nadigrava sa gostima, a Voša joj je to dozvolila. Rumljani su zaista bili brži na svakoj „ničijoj lopti“ i čvršći u duelima, što je savršeno oslikao okršaj Đorđa Bašanovića i Lazara Ranđelovića. Bek Slovena prosto je otresao krilo Vojvodine, kao da je on defanzivac iz elitnog ranga, a Ranđelović golobradi dečak koji nije navikao na čvrstinu i intenzitet superligaškog fudbala.

Džaba je posle tog kontakta 29-godišnji Leskovčanin širio ruke i gledao ka glavnom arbitru meča, džaba je i Njegoš Petrović ušao u klinč sa jednim od članova sudijske trojke nakon završetka susreta. Potpuno su neopravdani ti potezi i ne priliče manirima Vojvodine. Kada je to Stara dama postala povlašćena, a njeni igrači „preveliki“ da se ukaljaju na nekoj livadi u Sremu? Da li letos, kada su crveno-beli zbirno primili 13 golova u četiri meča evropskih kvalifikacija, ili pre dve sezone, kada se nisu plasirali na međunarodnu scenu? Da li su taj status zaslužili rekordnim troškovima kluba u minulom prelaznom roku i rashodom od gotovo 5.000.000 evra, ili primanjima igrača, od kojih su neka i stostruko veća od onih koja imaju momci koji su ih juče pobedili?

Odgovori su ostali na travi stadiona u Sremu, u pogledima saigrača koji međusobno traže krivca. U svim onim loptama i duelima koje su umalo osvojili, pobedama koje su zamalo upisali, trofejima koji se iz sezone u sezonu ogledaju u vitrinama svečane sale SC „Vujadin Boškov“ i naslovima od kojih su primorani da se ove godine oproste već u oktobru. Negde između Amsterdama i Rume.