Ipak je vredelo: Partizan od prodaje trojca zaradio 15.000.000 evra

Da je scenario bio drugačiji, verovatni niko od njih ne bi ostvario ovakve transfere, jer ideja Partizana nije bila da gura Ugrešića, Dragojevića i Kostića. Pred start sezone 2025/26, govorilo se o povratku bivših igrača, imenima poput Stevana Jovetića i Darka Brašanca. Tek kad se njihovi transferi nisu realizovali, Parni valjak se okrenuo svojoj deci. Bila je to iznuđena odluka, ali se na kraju pokazala kao vrlo dobra.

Vremenom su Ugrešić i Dragojević zbog velike ljubavi prema Partizanu pobrali simpatije Grobara, a i Kostić im se uvukao pod kožu proslavom gola u stilu legendarnog Dragana Mancea. Naravno, sva trojica su imali mnogo amplituda, Ognjen je u jednom trenutku izgubio mesto u timu tokom mandata Srđana Blagojevića, Andrej uprkos neverovatnoj efikasnosti u limitiranoj minutaži nije mogao da bude ono što je Jovan Milošević – prva opcija u špicu – dok je Vanja imao utakmice na kojima je pravio baš dosta grešaka.

Mada, ako pitate Miloša Vazuru, Ugrešić i Dragojević ne bi nikad ni zaigrali za Partizan. Naime, dok su bili članovi mlađih kategorija, interesovanje za obojicu je pokazala Fiorentina. Klub iz Firence je na adresu crno-belih dostavio finansijski paket od 1.200.000 evra za obojicu. Rukovodstvo je bilo spremno da ponudu prihvati odmah, ali se posao na kraju izjalovio. Čak ih je Feđa Dudić želeo u Radničkom iz Kragujevca. Na kraju su obojica ostali i rezultat vidimo danas.

Partizan je ovog leta došao do najveće zarade od transfera u poslednjih šest godina. Tokom sezone 2020/21, Parni valjak je na prodajama Umara Sadika i Filipa Stevanovića pre svih (otišli i Uroš Vitas, Nemanja Miletić, Nemanja Nikolić i Đorđe Ivanović) zaradio 19.500.000 evra, dok je u sezoni 2011/12 profit od transfera Stefana Savića, Raće Petrovića, Ljubomira Fejse i Matije Nastasića i ostalih iznosio i dalje rekordnih 22.350.000. U sadašnjem trenutku, crno-beli mogu potencijalno da sadašnju sumu od 15.000.000 uvećaju za duplo eventualnim prodajama Nikole Simića, Milana Roganovića, Bogdana Kostića i Milana Vukotića. Ne nužno ove sezone.

Koliko god to bilo rizično, koliko god ispaštali rezultati i koliko god da su u nekom trenutku Ugrešić, Dragojević i Kostić malo poleteli usled činjenice da se o njima priča u superlativima i da su u ugovorima imali nerealno velike izlazne klauzule – ispostavilo se da je sadašnja uprava povukla dobar potez što im je dala na značaju i to se najviše osetilo na klupskoj kasi. Pitanje je doduše da li je imala i izbora u ovakvim okolnostima?

Kako bilo, pomenuti trojac je putokaz sadašnjem rukovodstvu – ako ostane na funkcijama – da nastavi da veruje mladim fudbalerima. Uostalom, već sada u Teleoptiku ima momaka koji bi sledeće sezone mogli da dobiju priliku u seniorskom timu Partizana. Naravno, postoji i druga strana medalje. Čuveni – kosturi iz ormara. Svaki put kad bi Partizan prodao nekog igrača, odmah bi se javio duh prošlosti u vidu bivšeg igrača koji bi tražio da mu se isplati dugovanje nastalo u periodu Miloša Vazure i Milorada Vučelića. Verovatno će i sada biti tako.

To je realnost Partizana, ali je isto tako realnost da je klub iz Humske uspeo da pronađe način da dođe do ozbiljne zarade, čak i u vreme najveće krize u istoriji. Spas je opet došao odande odakle je toliko puta dolazio u prošlosti – prodajom mladih igrača.