Škola je zgrada sa četiri zida i budućnošću unutra

Baš sa tom mišlju danas bi svi oni morali da ustanu iz kreveta, ma koliko još peklo onih 0:4 sa „Kamenoloma“. Morali bi da zapuše uši i prestanu da slušaju komentare dežurnih kritičara koji će sada iskoristiti trenutak da zavrte onu staru priču da srpski fudbal nema osnova da se nada nekoj svetloj sutrašnjosti. I o tome možemo da pričamo, zaista ozbiljno da pričamo, ali jedino što u Pančevu mogu da urade jeste da se potrude da to sutra bude bolje nego danas.

Ovo danas za Bragu jednostavno nije dovoljno. I niko objektivan se nije iznenadio. Žoao Mutinjo bio je prvak Evrope, kao i Rikardo Orta višestruki je prvak Portugala. Gabrijel Silva je osvajao Kopa Libertadores. Pau Viktor je školovan u Barseloni, u Bragu je stigao za 12.000.000 evra, Mario Dorgeleš je plaćen 11.000.000.

Fudbaleri Železničara? Mnogi su tek u Pančevu osetili superligaški fudbal. Aleksa Kuljanin je stigao iz Inđije, Nikola Jovanović iz Smedereva, Mirko Milikić, istina još pre četiri godine, iz Celja u kome nikada nije odigrao ni minut. Janko Jevremović je u Partizanu uspeo da sakupi 113 minuta. Uroš Tegeltija je stigao iz mladog tima Crvene zvezde, kao i Nemanja Vidojević. Kristian Šekularac je posle omladinskog staža u klubovima kakvi su Juventus i Fulam četiri meseca bio bez kluba pre nego što je prvi put stigao u srpski fudbal.

Protiv Mutinja, Orte, Silve i ostalih? Ne ide. Ne danas.

Da li će nekad u budućnosti? I to je pitanje. Najbolji igrač Železničara iz prošle sezone Silvester Džasper otišao je u Standard iz Liježa, koji je poslednji put u Evropi igrao pre šest godina. Da se sada susretne sa Bragom iz deset dvomeča verovatno bi bar devet puta bio eliminisan.

Braga je prosto sistem koji je građen decenijama. Vidi se to po svemu. Po stadionu, po gradu u kome su svi u crveno-belim dresovima, a najviše po timu, godinama selektiranom tako da može da odgovori zahtevima i jačeg takmičenja od Lige konferencije. Uostalom, igralo je polufinale Lige Evrope prošle sezone, a da nije bilo isključenja Marija Dorgeleša već u sedmom minutu sudara u Frajburgu vrlo je verovatno da bi igrao i finale. To nije isti svet. Nije ista dimenzija.

I mada je sasvim normalno, pa čak i preporučljivo, da se svi u Železničaru, na čelu sa Radomirom Kokovićem, sada zagledaju u ogledalo i zapitaju da li je negde moglo bolje, jedino što ne bi smeli da urade je da sada odustanu od svega što su radili. Za ovih godinu dana doskorašnji „epizodisti“ napravili su džinovski korak. Samo što školska godina u ozbiljnom fudbalu traje i duže od jedne sezone, a razredi ne mogu da se preskaču.

Da se vratimo na početak teksta, ozbiljan evropski fudbal odavno nam je pobegao. Koliko god ne bismo smeli da posle jedne utakmice padamo u kolektivnu euforiju toliko bi pogrešno bilo i kada bismo dozvolili da nam promiču sitni znaci napretka. Ovde ih je bilo na pretek i na njima bi trebalo da se gradi. Srbi nisu najbrži narod Evrope i nikada neće ni biti. Srbi imaju krupna tela, snagu, fizičku i psihičku, i dobru motoriku. Ako neće da ih pretrčavaju moraju da rizikuju. I sa loptom. Pa nek se i pogreši kad naleti plima pritiska, ta škola mora da se prođe.

A, kako ono kažu? Škola je zgrada sa četiri zida i budućnošću unutra.

Samo mora da se istraje, nikako da se zadovolji sa dva ili tri položena ispita. To važi jednako za Kokovića i njegove fudbalere, koliko i za sam klub. Za klub u stvari verovatno i više. I o tome valja da se razmišlja kad se bude odlučivalo o narednim prodajama i narednim ulaganjima. U omladinsku školu takođe.