Četiri jahača Vošine evropske apokalipse

Nije se to dogodilo. Iako su Lale povele u Holandiji, može se reći da su odigrale i goru utakmicu nego pre sedam dana u Novom Sadu. U nekoliko navrata pretio im je istorijski debakl, a jedini koji je zasukao rukave i rešio da spasi najstarijeg superligaša bruke koja bi se nedeljama, pa i mesecima prepričavala kako na lokalu, tako i u fudbalskoj Evropi, jeste Dragan Rosić. Golman sa Zlatibora sinoć je spasio i ono što se brani i ono što se ne brani, pa je tako sprečio strane medije da Vošu strpaju u isti koš sa nekim severnoirskim, luksemburškim, crnogorskim ili drugim ekipama koje su u evropskim kvalifikacijama prošle kao bose po trnju i usput upisale negativne rekorde. Bila je Voša na pomolu da deli istu sudbinu sa, na primer, Larneom. Ovako je bar rezultatski debakl podnošljiv, mada će svi u i oko Stare dame ovo leto na međunarodnoj sceni pokušati da zaborave što je pre moguće. Sve suprotno od atmosfere koja je vladala sredinom juna.

Već smo pisali i podelili krivicu između igrača, uprave i stručnog štaba. Ipak, ono što je sinoć bilo evidentno jeste da su najodgovorniji za Vošinu nemoć na međunarodnoj sceni akteri na terenu. Pojedinci od kojih se očekivalo mnogo i koji su zbog svog renomea, statusa koji imaju i plata koje primaju u novosadskom klubu morali mnogo bolje. Dva najskuplja pojačanja ovog leta, Ifet Đakovac i Dejan Zukić, zajedno sa Njegošem Petrovićem i Lazarom Ranđelovićem, koji su važili za lidere ove ekipe prošle sezone, činili su četiri jahača Vošine evropske apokalipse, odnosno grupu čije prisustvo na terenu nije donelo ništa Novosađanima u ovim kvalifikacijama osim gorkog ukusa po poslednjem zvižduku.

Sinoć je trojac iz veznog reda, dela terena gde bi Lale trebalo da su najjače, izgledao toliko inferiorno u odnosu na domaćina da je utisak kako bi omladinci, barem željni dokazivanja i igre na najvećoj sceni, više ponudili Marku Saviću od pomenute sredine. Petrović je delovao potpuno nezainteresovano, Zukić uplašeno, a Đakovac izgubljeno. Na sve to, u navali je odsutno delovao Lazar Ranđelović, koji već četvrtu utakmicu zaredom u Evropi deluje distancirano na terenu, igra neki svoj fudbal, sprinta u prazno, ne mareći ni za Vošine ambicije ni za ambicije protivnika sa druge strane.

Donekle bi ovo bilo razumljivo da su u pitanju fudbaleri sa nešto manjim evropskim stažom, a ne oni najiskusniji u redovima Lala. Ili da je – kao što je bilo reči prilikom dvomeča sa Ferencvarošem – ovo prvo kolo kvalifikacija, da su noge još „teške“ od priprema i da se igrači navikavaju jedni na druge. Ali, na ovom nivou, fudbaleri se vrednuju i po tome koliko brzo mogu da se adaptiraju na novu sredinu. O tome je konkretno pričao i kapiten Stare dame Dejan Zukić pre dvomeča sa Fradijem.
„Mislim da se kvalitet igrača ogleda i u tome koliko brzo možeš da se prilagodiš. Mislim da smo uspeli u tome i ja i ostali igrači koji su stigli, tako da će sve biti kako treba“, rekao je 25-godišnji fudbaler pre starta kvalifikacija.

Ali, jedno su reči, drugo je realnost. Nije sve kako treba, daleko od toga, a što se tiče adaptacije, Zukić, kao i njegov nešto defanzivniji kolega iz veznog reda, deluju kao da su još uvek u Austriji, odnosno Rusiji. Mada bi Lalama sada dobrodošao taj Zuka iz Volfsbergera, kao i ona verzija momka iz Bačkog Jarka koja je napustila Karađorđe pre dve sezone, ali za sada su Vojvodinaši dobili samo bledu senku dečka koji je izazvao delirijum u novosadskoj javnosti po povratku u matični klub. Emocije koje izaziva kod navijača na stranu, u povratak Vošinog kapitena uložene su najveće pare u 112 godina dugoj istoriji novosadskog kluba, a uz to je postao i najplaćeniji pojedinac ekipe. Zbog toga moramo pričati o odgovornosti. Ni deca iz omladinske škole, ni povratnici nemaju pravo na pomilovanje kada iz utakmice u utakmicu ne postoje na terenu.

Isto važi i za Petrovića i Ranđelovića, koji su minulim radom u dresu Stare dame stekli određeni kredit, ali su ga ovosezonskim izdanjima u Evropi dobrano potrošili. Možda je došlo i do zasićenja kod dvojice momaka za koje se već duže vreme spekuliše da bi mogli da napuste Karađorđe do kraja letnje fudbalske pijace. Međutim, zasićenje je sada obostrano, a onim što su prikazali na najvećoj pozornici sigurno nisu povećali svoju cenu niti privukli kupce. Naprotiv.

Što se tiče Đakovca, na njemu je tek da se dokaže pred navijačima Vojvodine i opravda status velikog pojačanja. Do sada je samo na momente podsetio na onog vezistu koji je komandovao sredinom Lazetićevog TSC-a i vodio ga do evropskih visina. On i Zukić sigurno neće iz Novog Sada još neko vreme, zbog toga je hitno potrebno da im forma krene uzlaznom putanjom i da se vrate u milost Vošinih pristalica.