Vargentina, Argenfifa, Infantina… Horske žalopojke, samo ste nahranile najgladniju naciju sveta

Oni su fudbalski narod rođen u krizi. Očekivati da se momci koji su prošli kroz fudbalski i životni pakao Južne Amerike nasekiraju zato što neki influenser iz Londona ili boje koje druge evropske metropole žali na suđenje, vrhunac je evropske naivnosti. Svet prosto ne razume da Argentina ne traži odobrenje, niti joj treba tapšanje po ramenu, oni igraju za sebe, za svoj narod i za taj svoj sveti prkos koji se hrani nerazumevanjem. Što im više osporavaju uspehe, to im u očima raste sopstvena vrednost, jer u njihovom kodu stoji zapisano da ako te čitav svet mrzi, znači da radiš nešto dobro.

Kao što je Novak Đoković tokom karijere igrao najbolje pod najezdom zvižduka ( ili na primer pod pokazivanjem prsta da Rodžeru Federeru fali jedan poen za pobedu pred 95 odsto gledališta naklonjenom Švajcarcu) na svim mogućim grend slem turnirnima, tako i Argentinci prosto žele da čuju te priče, to ih pokreće i to ih hrani više od bilo kakvih taktičkih zamisli. Zato, slobodno mogu da se pojačaju žalopojke o urotama i povlasticama, još malo za finale, jer ovu ekipu to ne spušta na zemlju, to je samo čini još gladnijom i surovijom. Što su te priče o zaverama uočljivije, to je plavo-beli prkos masivniji, a sinoćni trijumf nad Englezima u polufinalu još slađi.

(1,95) Francuska (3,85) Engleska (3,75)

Tu dolazimo do ključne psihološke lekcije koju mi na Balkanu toliko često pominjemo kroz pojam inata (u Argentini bi bio “rebeldia”), a zapravo ga tako često površno suštinski razumemo kada izađemo na borilište. Nažalost, na našim prostorima, inat je često autodestruktivan i pogrešno usmeren, to je onaj slepi, nekontrolisani bes koji nas natera da psujemo sudiju, dobijemo crveni karton u ranoj fazi meča, uđemo u klinč sa celim svetom i na kraju izgubimo utakmicu, tešeći se posle ponosom kako smo poginuli muški.

Mi našim inatom prečesto hranimo sopstveni ego i pravdamo sopstvene taktičke i mentalne neuspehe, pretvarajući se svesno u žrtve sistema. Argentina nam je sinoć u ovom epskom polufinalu protiv Engleske održala javni čas i pokazala kako se ta prkosna, akumulirana rebeldia kanališe u produktivno pogonsko gorivo, a ne u samouništenje. Kada modernim evropskim timovima ponestane taktičkih šablona, oni počnu da paniče jer njihova sterilna perfekcija ne trpi haos i ulični pritisak.

Da bi se taj kanalisani inat sa reči pretočio u dela na terenu, potrebni su vam ljudi sa posebnim kodom u genima, arhitekte destrukcije koje uživaju u blatu i koje tuđa mržnja samo dodatno inspiriše da grizu jače. Prvi među jednakima u tom fudbalskom sindikatu prljavih poslova sinoć je ponovo bio rezervista Rodrigo De Pol, čovek koji ne trči. Dok su sa tribina i klupe Englezi gestikulirali, tražili faulove i u svakom duelu videli fantomsku ruku Argenfife, De Pol im se bukvalno smejao u lice nakon svakog dobijenog starta. Imao je onaj cinični, drski osmeh čoveka koji uzme loptu bez faula, a onda pogleda sa visine u protivničkog igrača kao da mu poručuje da slobodno piše Infantinu i žali se na društvenim mrežama. Sve su to bile psihološke tačke sloma za engleski tim. On im se podvukao pod kožu, ugasio im svaku kreativnost i naterao ih da umesto o taktici razmišljaju o sopstvenoj nemoći.

A kada je utakmicu trebalo zaključati, na scenu je stupio Leandro Paredes. Opet smo videli njegove poteze, ono prevejano, ulično lukavstvo koje se uči u predgrađima argentinskih gradova. Svaki njegov potez bio je praćen onim, za sve kojima Argentina nije simpatična, najiritantnijim mogućem potezom: laganim podizanjem ruku i izrazom lica “nemam pojma o čemu pričate”. Opet je igrač Boke održao čas iz fudbalske anatomije, pokazujući im da se polufinale dobija stisnutim zubima i čvrstim stavom, a ne lepim manirima.

Konačno, heroj iz senke koji je ovu teoriju o zrelom inatu savršeno sproveo u delo bio je Nikolas Gonzalez, čovek koji je sinoć bio najveći Skalonijev pogodak. Svaki njegov skok protiv engleskih štopera (a imao bi o njima šta da kaže pokojni Milan “Bard” Živadinović, što se i sinoć pokazalo tačnim, koliko god zvučalo humoristički), svaka osvojena ničija loptu svedočili su o tome da nema nijednog igrača Argentine koji nije spreman da skoči u vatru kad god zatreba. Dok je svet čekao da Argentina pukne pod pritiskom sopstvenog temperamenta, da bude 0:2 za Englesku, Gonzales i ekipa su im pokazali da njihovo srce kuca ritmom koji niko drugi ne može da isprati.

Argentina ide tamo gde je pametno kanalisani inat uvek vodio kroz istoriju , pravo u veliko finale!

FINALE

Nedelja, 21.00: (2,40) Španija (3,00) Argentina (3,70)

UTAKMICA ZA TREĆE MESTO

Subota, 23.00: (1,95) Francuska (3,85) Engleska (3,75)