Usijanje za Zlatnu kopačku | Mozzart Sport

Ovo što se trenutno dešava na Mundijalu je potpuni kuriozitet: Erling Haland, Kilijan Embape i Lionel Mesi imaju po sedam datih golova, dok je Hari Kejn od jutros na koti šest. I svi su još „živi“ na Mundijalu, nijedan nije završio takmičenje. S tim što argentinski genije tek treba da odigra meč osmine finala protiv Egipta, a u kakvoj je formi, neće biti iznenađenje ako četvrtfinale dočeka na prvom mestu liste strelaca. Štaviše, biće iznenađenje ako ne bude tu.

Na današnji dan gotovo je nemoguće predvideti ko će biti prvi na kraju, ko ima najveće šanse do kraja šampionata da dođe do Zlatne kopačke. Jer, četiri najveća asa svojih reprezentacija „odgovaraju“ u svakoj utakmici, pokazuju na najvećoj sceni zašto su apsolutne zvezde svetskog fudbala. I deluje kao da svakim golom guraju jedan drugog da budu u narednom meču još bolji.

Dakle, kota od šest golova kojom su se dugo godina osvajale Zlatne kopačke je uveliko probijena. Mario Kempes je sa šest bio najbolji strelac Mundijala u Argentini 1978. godine, isto kao Paolo Rosi četiri godine kasnije u Španiji, pa Gari Lineker potom u Meksiku, Salvatore Skilaći u Italiji 1990, onda Igor Salenko i Hristo Stoičkov u SAD 1994, pa Davor Šuker četiri leta posle toga u Francuskoj. Iz tog šablona iskočio je jedino „Fenomen“ Ronaldo 2002. godine kada je sa osam golova predvodio Brazil do poslednje svetske titule (iza njega ostali Klose i Rivaldo sa pet).

Na naredna dva šampionata sveta dovoljno je bilo pet golova za Zlatnu kopačku (Miroslav Klose 2006. pa Tomas Miler 2010), onda su Džejms Rodrigez (2014.) i Hari Kejn (2018.) vratili kotu na šest i dolazimo do poslednjeg Mundijala, gde je Embape pobedio Mesija sa 8:7.

Deluje i sada da će odlučivati „ciljna ravnina“, finale, poslednji minuti Mundijala…